Po golom i bosom svetu

Pisma su pisana vama, dragi čitaoci. Ona su moja percepcija sveta i burnog vremena ukojem živimo. Razumljivo je da ponekad i ponegde nećete da se složite sa mnom i da ćete daimate dugačije mišljenje, jer svako iskustvo je subjektivne prirode, te je kao takvo dragoceno. Igrom slučaja ili sudbine, posao humanitarnog radnika me je odveo na put po ovoj našoj planeti, i pre nego što sam uspela da se okrenem, iza mene su ostale hiljade i hiljade kilometara vazdušne, drumsko prašnjave, a ponegde i morske linije. Prestala sam da brojim zemlje kojesam posetila jer mi je to postalo nebitno. Postali su bitni ljudi i mali ljudi (deca), pa i poneka životinja i biljka, koje sam upoznala. A, oni nisu brojevi da se broje. Poneke zemlje sam posetila više puta i svakiput naučila još ponešto. Nisam pokušavala da menjam svet, već sam dopustila da svet menja mene. Poneka teška reč ljutnje je došla kao posledica te promene, te ako mi se i koja psovka omakla ili sam negde previše pristrasna, oprostite mi. Puno je više laganih, veselih reči, onih napisanih, ne napisanih i uslikanih. Mislim da je život kao što sam u jednoj pesmi čula, šaka suzai vreća smeha, te se nadam da će i ovaj svežanj pisama da bude pročitan i gledan kao takav.

Ovo nisu pisma turističkog sadržaja

Reči i fotografije su skupljane po krajevima naše planete gde se ne putuje ako se ne mora. Kao takve vam donose jednu drugu sliku sveta. U ovim pismima se ne opisuje život poznatih i slavnih, već život onih običnih ljudi s kojima delimo slične egzistencijalne i ovozemljske probleme, i ista životna stremljenja. Tu se sve geografske širine i dužine, svi jezici, sve boje kože i sve religije stapaju u jedan, jedini životkojeg imamo. Verujem da će vam se neki daleki ljudi i neka daleka mesta učiniti bliskim i poznatim. Kao da smo tamo sada, ili smo tamo već bili.

Neka pisma još nisu napisana, a možda vam fotografije budu rekle više od reči, kao što bih i ja ponekad ostala bez reči. Tu prepuštam vama da pišete svoja pisma.