Nikad kao sada nisam pala u iskušenje da vam napišem jedan turistički putopis. Da vam opišem nepregledne peščane plaže,boju kokosovog oraha i male banane koji vas mame da ih uberete, prirode koja vam izmami uzdahe oduševljenja i ostavi bez reči, osmeh na licu koji kao da je preslikan sa reklame “dozvola za sreću”, veličanstvene budističke hramove i bosonoge sveštenike, a najviše osećaj golicanja zraka jutarnjeg sunca na obrazima koji vam ukrade san pre nego što se oglasi turobni zvuk budilice. Da kao mali, blesavi majmun dlanovima prekrijem oči, uši i usta, i skočim na neko drvo. Da vas odmorim od belosvetske finansijske krize, svakodnevice, nervoznih vozača i prodavača, trke sa (za) vremenom, lažljivih političara, osećaja beznađa.
Problem je jedino što nisam na turističkom putovanju, i što su mi kao uspavanom mačku Tomu koji mora da ostane budan kako bi pazio na miša Džerija, čačkalice u očima. A, tim čačkalicama, na bilo kom jeziku, u bilo kojoj zemlji naše planete zajednički je osećaj bockanja. Ovde se zovu “čekpoints”, a slobodan prevod bi bio balvani na putu, ili još slobodniji prevod, balvani u glavi. Taman kad se opustite i čačkalice počnu da popuštaju pod teretom teških kapaka, pojavi se čekpoints u obliku naoružanih sinhalese vojnika koji moraju da znaju odakle ste, gde idete i šta nosite. Moja sreća da sam bela i da mi u ličnoj karti ne piše mesto boravka Džafna ili Mulaitivu, a to što pomalo ličim na tigra, nema veze, nisam tamilski.
Čekpoints su kao lančana reakcija pitanja i preispitivanja, hiljadu zašto i nula zato, koji vas preplave kao cunami. Kad pokušam da bar na to jedno zašto dam suvisli odgovor, uvek se nekako vratim na mamu Afriku, tamo gde je sve počelo, gde je preživljavanje u okrutnoj prirodi stvorilo rasu od plemena (danas se to zove narod), gde je ta rasa bila nežna i nemoćna kao novoređen život u večitoj borbi protiv asimilacije, ili moderno integracije. A, religija se kao pijavica zalepi za tu rasu, da bi opstala sama po sebi. I, onda velika riba pojede malu ribu. Na sinhalesi jeziku nacija, rasa i ljudi su praktično sinonimi, multietička nacija ili država je besmislena apstrakcija, a kad tu ubacimo i religiju, dobijemo popularno verovanje da je Šri Lanka zemlja sinhalese budista. Ili rečima budističkih sveštenika: “Nema budizma bez sinhalesa, ni sinhalese bez budizma”. Nakon toga, ni slika budističkog sveštenika koji blagosilja oružje nije nešto što će vas preneraziti.
I gde su sad tu Tamili? I zar tu već nismo bili, zar to već nismo videli? I kad nam kažu asimilacija, integracija, šta stvarno misle? A, dok Sinhalesi odbijaju svaku pomisao da ih mogu svrstati u Indijce, te se bore da sačuvaju svoj identitet, da li su svesni većeg zla, čudovišta koje se zove globalizacija, ili su to u trci da stignu četiri azijska tigra zaboravili, i lopticu prebacili na tamilske tigrove.
I dok se teroristi za koje još ne postoji definitivna definicija, i koji za jedno pleme, narod mogu biti i borci za slobodu, raznose bombama, dok se religija poštapa politikom, a politika religijom, jedan hindu po imenu Reno, Danuša sa krstom na lancu oko vrata, Diluka koja slavi Poju, i Ahmet koji čita Kuran, običan prolaznik, prodavač manga i malih banana, vazda nasmejani konobar u restoranu, bi rekli ono što je iBuda davno, davno rekao: “Pobednik uzgaja mržnju, poraženi živi u bedi. Onaj ko pomiri pobedu i poraz je srećan i miran”.
